Glumac Ljuba Tadić: Živeo kao ateista, a na samrti ovako govorio o Bogu
LJUBA TADIĆ preminuo je na današnji dan 1929. godine. U bogatoj biografiji odigrao je velike uloge, a malo je poznata njegova ljubavna priča.
Jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumaca svih vremena, LJuba Tadić, bio je u prilici da sve što je veliko gleda izbliza i da sve što je važno čuje iz prve ruke.
On na pozorišnoj sceni nije mogao da ostane neprimećen zbog svog neobuzdanog temperamenta i naravi, do krajnjih granica je bio turbulentan.
Grabio je i odbijao uloge, a u svakoj je bio izražajan i plah.
Za LJubu su kolege govorile da je, kao i Dostojevski, bio suvi talenat, pravo čudo, „glumčina“ velikog formata, stila i zanata.
Detinjstvo LJube Tadića
LJubomir LJuba Tadić rođen je u Uroševcu, 31. maj 1929. godine.
Otac mu je bio Čačanin koji je predavao istoriju u gimnaziji na Kosovu tako da su se on i njegova tri brata rodili tamo. 1933. godine, otac mu je iznenada preminuo, pa ih je u teškim uslovima podizala majka.
Kaža da pukom srećom nije postao žrtva streljanja đaka u Kragujevcu 1941. godine.
„Bio sam u Kragujevcu kad je bilo streljanje đaka, kod majke smo se šćućurili. Ona stoji u dvorištu i drži nas dva brata zagrljene, otvaraju se vrata, ulaze Nemci, i prilaze dvojica koja pokušavaju da nas odvoje od nje. Majka nas je stegla i po cenu života nije htela da nas pusti. Tada dolazi jedan u perfektno sređenoj uniformi i prilazi njoj. Gleda je i stavlja ruku u unutrašnji džep, iz džepa vadi jednu fotografiju koju pokazuje mojoj majci. A na fotografiji su njegova žena i dva sina koja su u istoj poziciji kao što mi stojimo uz našu majku. Oči mu zasuze, okrene se ovima i kaže im da nas puste. Tog dana je streljano 300 đaka gimnazije i na desetine dece. Najmlađi među njima je bio 11-godišnji rom, čistač cipela.“
Njegova karijera
Studije glume završio je 1953. u klasi profesora Joze Laurenčića. Počeo je u pozorištu Joakim Vujić u Kragujevcu, ali je igrao i u Beogradskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, u alternativnom pozorištu „Magaza“ koje je zajedno sa suprugom Snežanom Nikšić osnovao 1983. Danas se velika scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta zove „LJuba Tadić“.
Glumu je oduvek shvatao kao igrariju: „Dođeš iz stvarnosti i počneš da se igraš, da kreiraš“, tako je govorio. Ako bismo se osmelili na bilo kakvu, makar uslovnu, kategorizaciju Tadićevih likova onda ga najpre vidimo u ulogama pobunjenih mladića (Raskoljnikov), buntovnika bez razloga (Tom u „Staklenoj menažeriji“), potom kao glumca koji miri sartrovske i krležijanske tokove, da bi vrhunio u ulogama usamljenih mudraca (Sokrat, Kralj Edip, Prota Mateja i tri puta, ujedno i poslednji, kralj Lir).
Veliki u doživljaju i ekspresiji sudbonosnog, LJuba Tadić je s lakoćom igrao Dostojevskog i Beketa, Krležu, Sartra i Brehta, Tenesi Vilijamsa i Platona, Harvuda i Šekspira… Bio je jednako uspešan u tragedijama i komedijama, u pozorištu, na filmu i televiziji.
Govorio je da se seća samo uspeha i aplauza, a da sve ostalo potiskuje i prekriva zaboravom.
„Jedino u pozorištu ‘Boško Buha’ nisam igrao. Nisam mogao, ovako glavat, da plašim decu“, svojevremeno je izjavio LJuba Tadić – jedan od najvećih glumaca srpskog glumišta. Umro je 28. oktobra, pre osamnest godina, a ostaće upamćen po brojnim značajnim ulogama.
Jedva je čekao da se spusti zavesa, da ode u kafanu
Bio je veran Zvezdi i Maderi, gde i danas ima svoj sto.
„Ja sam malo drugojačiji. Ja jedva čekam da se spusti zavesa, jer sam voleo da idem u kafanu i vidim društvo. Meni je kafana fantastična stvar posle pozorišta. Kafana je mnogo lepa stvar. Naročito Madera.“
Dobitnik je brojnih nagrada, što filmskih to pozorišnih. Nema tog pozorišta u kome LJuba nije ostavio svoj pečat. Velika scena Jugoslovenskog dramskog danas nosi njegovo ime, gde nove generacije održavaju duh gospodina Teatra.
Ženio se tri puta
Sa svojom trećom ženom Snežanom Nikšić osnovao je i vodio pozorište „Magaza“ 1983. godine. Kaže da je to bilo vreme njegovih padova.
„Veliki ljudi imaju malu sujetu, meni je trebao ceo život da to naučim. Snežana me izvukla iz tog pakla. Kad sam nju video u Ateljeu na probi, kao da sam video Sunce. Snežana je plenila svojom lepotom, ali je bila udata.“
Sa Snežanom je ostvario kontakt tako što je za njom jurio ulicom „Lole ribara“.
„Nije me bilo sramota da je jurim jer sam se zaljubio. A zaljubljen čovek nema čega da se stidi pod uslovom da je pristojan. Snežana se kasnije razvela i počela da živi sa mnom.“
Tako je počela ljubavna priča koja je trajala 25 godina, sve do njegove smrti.
Umro je 28. oktobra 2005. godine.
U jednom intervjuu, pitali su ga da li je srećan. NJegov odgovor je glasio: „Kaže horovođa u Kralju Learu: „Ne reci ni jednom čoveku da je srećan dok mu ne dođe sudnji čas.“ To svakom čoveku pravi granicu dokle se može ići jer o tome se i radi. Ako čovek zna tu granicu, onda ne može da nešto preigra i da napravi neko zlo, već mora da bude dobar. Vrlo sam srećan što se bavim ovim poslom, ali dok traje ovaj život, želim da ga živim do kraja. Jer znate, mnogo je hladno tamo dole…“ Jedno je sigurno, ništa nije bilo hladnije od njegovog ledenog pogleda na pola kapka.
Veliki glumac je preminuo 28. oktobra 2005., a njegovoj sahrani prisustvovali su ansambli svih pozorišta, kao i državni zvaničnici. Komemoracija je završena audio-zapisom čuvenog Sokratovog monologa iz drame „Sokratova odbrana i smrt“, koji je simbol LJubinog glumačkog umeća:
„No vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje kroz život. Ko od nas ide na bolje, to niko ne zna“.
Kažu da je pred smrt doživeo katarzu, da je spoznao Boga i postao pravi vernik.
Izvor:Nportal