PUTEVIMA SVETINJA KOSOVA I METOHIJE

PUTEVIMA SVETINJA KOSOVA I METOHIJE

U danima Božićnjeg posta, Hram Svete Trojice i fond hodočašće Eparhije šumadijske organizovali su pokloničko putovanje svetinjama Kosova i Metohije. Putovanje je krenulo iz Kragujevca, a poklonici su bili iz grada na Lepenici , kao i nekih drugih me mesta i gradova.

Po polasku iz Kragujevca u petak u večernjim časovima, poklonici su, nakon administrativnog prelaza Jarinje, stigli u hram Svetog Proroka Ilije u Vučitrnu, gde ih je dočekao nadležni paroh, jerej Žarko Mitrović. On je kazivao o ovom hramu koji je podignut 1834. Godine da bi smo se, nakon kraće provedenog vremena, uputili na Svetu Liturgiju u manastir Gračanicu. Svetu Liturgiju služio je Visokopreosvećeni mitropolit Raško-prizrenski i Kosovsko-metohijski gospodin Teodosije, uz sveštenstvo. Poklonici, među kojima su mnogi bili prvi put na tom svetom prostoru, imali su priliku da se pričeste u zadužbini kralja Milutina, koju je podigao 1315. godine i koja je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice.Zatim su hodočasnici pošli u manastir u obližnju Sušicu, gde su celivali deliće moštiju Svetog velikomučenika Dimitrija. Za sve poklonike igumanija Irina pripremila je posluženje. Nakon predivno provedenog vremena u ovoj svetinji, putovanje je nastavljeno ka carskom gradu Prizrenu, gde je do rata 1999. godine živelo više od 12.000 Srba, a danas, uz učenike prizrenske bogoslovije, profesore i meštane, svega njih četrdesetak .Poklonike su u Prizrenu dočekali predstavnici Prizrenske bogoslovije, koji su im kazivali o istorijatu i okolnostima koje prate ovu školu. Dolaskom u saborni hram Svetog Velikomučenika Đorđa, kao i uvek, poklonike je dočekao sveštenik Jovan Radić, starešina hrama. Uz slike koje je pokazao, lako je bilo saživeti se sa vremenima kako je hram izgledao pre pogroma i paljena 2004. godine. Iako je želja onih koji su ga oskrnavili bila da hram nestane, silom Božijom on i dalje traje i Nebeskom svetlošću zasipa zemlju i sve one koji mu u pohode dođu ili pod njegovim kupolama zatraže mir.

Obilaskom crkve Bogoorice LJeviške, poklonici su stekli dubok utisak o svim mukama i nevoljama koje su Prizrenci pretrpeli nakon progona 1999. godine i pogroma 2004. godine, kada su morali napustiti svoj grad jer su svetinje popaljene, a neke i minirane. Iako je dolaskom međunarodnih snaga obećano da će sve biti zaštićeni, a Srbima nesmetan život obezbeđen, sve to je bilo samo na rečima. Iste nevolje i razaranja pretrpeli su i njihovi domovi. Pokazujući fresku Bogorodice LJeviške, sveštenik Vladan Vukomanović, starešina crkve, kazivao je o istorijatu i životu u gradu na Prizrenskoj Bistrici.
Nakon predivno provedenog vremena u ovom carskom gradu, već u sumrak stigli smo u manastir Sveti Arhangeli. Monaštvo, na čelu sa igumanom Mihailom, dočekalo nas je ne samo rečima bogougodnosti i bratske ljubavi, već i bogatom trpezom posluženja.
Napuštajući Svete Arhangele, krećući se Prizrenom, a zatim magistralom kroz Metohiju, pod okriljem mraka, stigli smo u selo Vidanje kod Kline. Tu, u domu Kostića, smo zanoćili. U ovom povratničkom selu sa oko 40 srpskih domaćinstava i šestoro mališana u ovdašnjoj školi, noć je izgledala prekrasno i svojom mirnoćom potvrdila veliku radost hodočasnika, jer pre svitanja put nas je vodio u Svete Visoke Dečane.
Do Dečana smo stigli magistralom, a zora nas je ugledala pred manastirskom portom. Na Svetoj Liturgiji bilo je više nego Sveto. Duh Svetog Kralja Stefana Dečanskog, čije mošti daju snagu čim se u hram zakorači, svakog od nas je ojačao. I dušom i telom. Nakon svete Liturgije, pričešća i poklonjenja na NJegovim moštima, stojeći u hramu, osećali smo se kao telom u svetinji, a dušom na nebu. Miomiris Svetog Kralja Stefana Dečanskog obasipao je naše nozdrve, ulazio u zenice, širio se plućima, toliko jako da se u vazduhu osećala poruka kako je Svetitelj obradovan našim dolaskom. Bratstvo manastira nam se zahvalilo na poseti i ispratilo nas sa željom da se, opet, na ovom svetom mestu, vidimo.
Put iz Visokih Dečana vodio nas je u Pećku Patrijaršiju koja nas je, sa svim svojim svetim patrijarsima i pećkom Bogorodicom Krasnicom, dočekala uspravno. Ponosno, kao i Šam dud u porti, koji svojim granama po zemlji razastrtim kazuje gde su sve Srbi, u kojim pravcima sveta, morali da potraže svoje novo utočište, bežeći u seobama sa svojih vekovnih ognjišta. Ali radost Vaskrsenja kao da mnogo više obećava – Srbi će se vratiti!
Mitropolitska crkva u Peći, sa svojim sveštenikom Draganom Radovanovićem i njegovom porodicom, kao jedinim Srbima u gradu, i monahinjama Pećke Patrijaršije, govori više od svih reči. Sa velikom ljubavlju sve nas je dočekao sveštenik Radovanović i sa uverenjem i nadom da ćemo ponovo doći, ispratio.
A u gradu Istoku dočekao nas je sveštenik Nebojša Sekulić. On je, sa svojom porodicom, pravi i možda jedini Srbin u ovom delu varoši. Nakon poklonjenja u hramu Svetog Petra i Pavla i posluženja u parohijskom domu, deo hodočasnika se s radošću odazvao dvojici maloletnih sveštenikovih sinova da sa njima zaigra fudbal. Ovaj sveštenik i njegova supruga imaju petoro dece. Ne žale se na veoma teške uslove, ali u njihovim očima vidimo samo jedno: radost, ljubav i veliku veru.
Sa ocem Nebojšom smo obišli i hram Svetog Jovana u selu Crkolez, koji datira iz 1395. godine.
Mnogo toga se i u ovom obraćanju može napisati, ali se neće razumeti. Zato Kosovo i Metohiju mogu doživeti samo oni koji ovde

dođu i poklone se.
Kosovo i Metohija nisu samo ovozemaljska teritorija. To je deo neba, Bogom ovenčan prostor.