ŠUMADIJA: OD ROGOVA U RUCI DO UVOZNOG VOĆA – NEISKORIŠĆENI POTENCIJALI 21. VEKA

Šumadija, nekada simbol plodnih sela, bogatih voćnjaka i vrednih domaćina, danas se suočava sa paradoksom – uprkos svom prirodnom bogatstvu, sve više zavisi od uvoznih proizvoda, dok se njena sela polako gase i padaju u zaborav.

Ova regija, poznata po šljivama, jabukama, grožđu i drugim kvalitetnim plodovima, decenijama je bila motor poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Šumadijska sela nekada su bila puna života – deca na seoskim putevima, miris svežeg voća iz voćnjaka i zvukovi traktora bili su deo svakodnevice. Danas, umesto domaćih proizvoda, police marketa pune su uvoznog voća, dok sela ostaju napuštena, a njive zarastaju u korov.

Uzroci ovog stanja su brojni. Mladi sve češće odlaze u gradove ili inostranstvo u potrazi za boljim životom, ostavljajući sela prazna. Poljoprivrednici se suočavaju sa niskim otkupnim cenama, lošom infrastrukturom i nedostatkom podrške države. Umesto da se ulaže u modernizaciju poljoprivrede, promociju domaće proizvodnje i revitalizaciju sela, resursi se troše na uvoz, što dodatno uništava šumadijsku ekonomiju.

Šumadija ima ogroman potencijal da bude lider u organskoj i tradicionalnoj proizvodnji hrane, ali taj potencijal ostaje neiskorišćen. U vremenu kada svet sve više ceni lokalnu i zdravu hranu, Šumadija bi mogla da postane brend prepoznatljiv širom Evrope i sveta. Međutim, za to su potrebne konkretne mere – ulaganja u selo, subvencije za poljoprivrednike, razvoj zadruga i promocija domaćih proizvoda.

Dok sela nestaju, Šumadija gubi deo svog identiteta. Bez snažne vizije i akcije, rizikujemo da izgubimo ne samo plodne oranice i tradicionalne proizvode, već i kulturno nasleđe koje su generacije gradile vekovima. Ako želimo da Šumadija procveta u 21. veku, neophodno je vratiti joj pažnju i osigurati da njeni resursi budu osnova njenog napretka, a ne deo prošlosti.